Kako se građanski prostor u Srbiji sve više sužava, izazov za civilno društvo i nezavisne medije nije samo da izdrže pritiske, već i da se prilagode i ostanu efikasni. Oslanjajući se na iskustva iz ACT projekta, koji se u Srbiji sprovodi uz podršku Švajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC), menadžerka projekta Gorana Radovanović deli ključne uvide o tome kako ciljano jačanje kapaciteta, angažovanje zajednice i principijelno učešće mogu osnažiti otpornost i demokratsku praksu u izrazito polarizovanim okolnostima.
1. Na osnovu iskustva ACT-a, koji su ključni kapaciteti potrebni organizacijama civilnog društva i nezavisnim medijima da bi ostali otporni i efikasni u restriktivnom političkom okruženju?
Tokom poslednjih šest godina, ACT je sarađivao sa više od 200 organizacija civilnog društva širom Srbije. One se razlikuju po veličini, fokusu i načinu rada – ali ono što vidimo jesu zajednički pritisci, kao i zajedničke osobine kod onih koje uspevaju da im odole.
Prva je finansijska otpornost i hrabrost da se ona izgradi. Finansijska održivost danas predstavlja jedan od najvećih izazova za civilno društvo u Srbiji. Organizacije su pod stalnim pritiskom: kako obezbediti stabilno finansiranje kada okruženje postaje sve restriktivnije, kada se prioriteti donatora menjaju i kada jedan finansijski udar može ugroziti sam opstanak organizacije?
Kada smo počeli da radimo sa ovim organizacijama, ustanovili smo da većina gotovo da nije imala iskustva sa diverzifikacijom prihoda: crowdfunding kampanjama, partnerstvima sa privatnim sektorom, donacijama građana. A oni koji su za te kanale čuli bili su skeptični. I to s razlogom. Nisu bili sigurni da takvi modeli mogu funkcionisati za organizacije poput njihovih.
ACT je zato ulagao u praktične kapacitete – kroz obuke i intenzivno individualno mentorstvo. Jer samo znanje nije dovoljno. Potrebno je i samopouzdanje. Ono što je usledilo jeste nešto na šta sam zaista ponosna: 90% organizacija koje su pokrenule crowdfunding kampanje premašile su svoje prvobitne ciljeve prikupljanja sredstava. Organizacije koje su ranije gotovo u potpunosti zavisile od jednog donatora, sa svega 1–2% prihoda od građana ili kompanija, povećale su taj udeo na prosečno oko 15% za samo dve godine. To nije mala stvar. To je organizacija koju je teže ućutkati, teže finansijski ugušiti i teže naterati na autocenzuru.
Otpornost u restriktivnom okruženju nije samo finansijska. Organizacije moraju da prilagode način na koji komuniciraju, zagovaraju i javno se pozicioniraju. To često znači da rade stvari koje ranije nisu radile – da razgovaraju sa novom publikom, koriste nove formate i učine svoj rad vidljivim na načine koji prevazilaze tradicionalno izveštavanje donatorima.
Ali možda najvažniji kapacitet koji smo primetili jeste sposobnost izgradnje koalicija i mreža. U prostoru gde se građanske slobode sužavaju, nijedna organizacija ne može sebi priuštiti da ostane sama. Kada se OCD povezuju – između sektora i regiona – one pokazuju snagu brojeva. Pokazuju solidarnost. I stvaraju strukture koje je mnogo teže marginalizovati nego pojedinačne organizacije koje deluju izolovano.
Ono što smo naučili kroz šest godina rada jeste da otpornost nije urođena osobina. Ona se gradi promišljeno, uz podršku i kroz vreme. A organizacije koje danas napreduju jesu upravo one koje su ulagale u taj proces, čak i kada je bio neprijatan. Naročito kada je bio neprijatan.
Učesnici na radionici podržanoj kroz ACT projekat
2. Kako lokalne organizacije civilnog društva i nezavisni mediji koje podržava ACT jačaju učešće građana i poverenje u demokratske procese na nivou zajednice?
Jedan od najupornijih izazova sa kojima se civilno društvo suočava u Srbiji nije samo politički pritisak, već i narativ koji ga prati. Godinama su organizacije poput onih sa kojima radimo predstavljane u medijima pod kontrolom vlasti kao strani plaćenici, izdajnici, sile koje rade protiv običnih ljudi. Taj narativ je nameran. I dalje je snažan.
Međutim, tokom poslednje dve godine, kako su građanski protesti rasli širom Srbije, poverenje u civilno društvo krenulo je u drugom smeru. Ne zato što je taj narativ nestao, već zato što su se OCD približile ljudima. Bile su prisutne. I ljudi su to primetili.
Mnoge organizacije sa kojima ACT sarađuje suštinski su promenile način komunikacije. Udaljile su se od jezika donatora i približile jeziku zajednica kojima služe. Naučile su nove metode uključivanja građana, izašle među ljude i pozvale ih da učestvuju u njihovom radu, umesto da im samo šalju izveštaje.
Poverenje se takođe gradi delovanjem u važnim trenucima. Kada su ljudi tokom protesta bili nezakonito pritvarani, OCD su pružale pravnu pomoć. Kada su demokratski procesi počeli da propadaju, upravo su one prve to jasno i javno imenovale. Takva prisutnost gradi poverenje koje nijedan medijski narativ ne može lako izbrisati.
Rezultati su opipljivi: više od 150.000 ljudi direktno je imalo koristi od rada organizacija koje podržava ACT. To su ljudi čije su živote dotakle organizacije koje su bile uz njih, u njihovoj zajednici, onda kada je to bilo najvažnije.
Ono čemu danas svedočimo jeste spora, ali stvarna redefinicija značenja civilnog društva za obične građane. Ono postaje nešto čemu se ljudi obraćaju, čemu veruju i čemu se sve više priključuju.
Diskusija sa neformalnim ekološkim grupama podržana kroz ACT
3. U izrazito polarizovanom kontekstu, koje praktične ulazne tačke vidite za obnovu dijaloga između civilnog društva, medija i javnih institucija, uz očuvanje njihove nezavisnosti?
Dozvolite mi da najpre budem iskrena o kontekstu. Prostor za stvarni dijalog između civilnog društva i državnih institucija u Srbiji nije se samo suzio. U mnogim oblastima on je praktično zatvoren. Jaz raste. Transparentnost opada. A za mnoge organizacije iskustvo formalnog učešća postalo je vežba frustracije, gde je njihovo prisustvo tolerisano, ali se njihovi predlozi ignorišu.
Pa ipak, OCD nastavljaju da se pojavljuju. Ne iz naivnosti, već iz principa. Ono što vidimo kod organizacija sa kojima ACT radi jeste duboko uverenje da je poštovanje pravila važno, čak i kada ih oni na vlasti ne poštuju. Da je mesto civilnog društva za stolom, ne zato što je taj sto pravedan, već zato što postoje ljudi koji u toj prostoriji nemaju nijednog drugog predstavnika. Žene koje su preživele nasilje. Osobe sa invaliditetom. Marginalizovane zajednice čiji životi zavise od toga da li je zakon dobro napisan ili loše sproveden.
Te organizacije ne mogu sebi da priušte da odustanu, jer ni njihovi korisnici to ne mogu. Potrebno im je da ministarstva odgovore. Potrebno im je da zakoni funkcionišu. Zato ostaju uključene – ne kao partneri vlasti, već kao zagovornici ljudi kojima vlast treba da služi.
A ponekad upornost daje rezultate. Tako je bilo i u slučaju izbora novih članova REM-a – Regulatornog tela za elektronske medije Srbije. Proces je bio manjkav. Predstavnici civilnog društva nisu bili pravilno izabrani u skladu sa propisima. Uslovi nisu bili fer. Ali civilno društvo je ipak ostalo uključeno. I to uporno, principijelno učešće sprečilo je potpuno institucionalno preuzimanje. Usporilo je proces koji bi, bez ikakvog građanskog prisustva, išao mnogo brže i mnogo dalje. To nije pobeda. Ali jeste odbranjena linija.
To je praktična ulazna tačka koju smo pronašli u visoko polarizovanim društvima: biti prisutan, ostati principijelan i učiniti cenu isključivanja vidljivom. Neće svaka radna grupa dati rezultate. Organizacije sa kojima radimo razumeju da njihova nezavisnost nije ugrožena angažovanjem. Ona je ugrožena povlačenjem, nestajanjem iz procesa koji oblikuju živote ljudi.
Obnova dijaloga je dugotrajan proces. Zahteva civilno društvo koje je dovoljno finansijski otporno da ne može biti kupljeno, dovoljno principijelno da ne može biti kooptirano i dovoljno povezano sa zajednicama da ne može biti odbačeno kao nevažno. Upravo u to ACT ulaže – i zato, čak i u ovakvom okruženju, ostajemo oprezno, tvrdoglavo puni nade.
