Како се грађански простор у Србији све више сужава, изазов за цивилно друштво и независне медије није само да издрже притиске, већ и да се прилагоде и остану ефикасни. Ослањајући се на искуства из ACT пројекта, који се у Србији спроводи уз подршку Швајцарске агенције за развој и сарадњу (SDC), менаџерка пројекта Горана Радовановић дели кључне увиде о томе како циљано јачање капацитета, ангажовање заједнице и принципијелно учешће могу оснажити отпорност и демократску праксу у изразито поларизованим околностима.
1. На основу искуства ACT-а, који су кључни капацитети потребни организацијама цивилног друштва и независним медијима да би остали отпорни и ефикасни у рестриктивном политичком окружењу?
Током последњих шест година, ACT је сарађивао са више од 200 организација цивилног друштва широм Србије. Оне се разликују по величини, фокусу и начину рада – али оно што видимо јесу заједнички притисци, као и заједничке особине код оних које успевају да им одоле.
Прва је финансијска отпорност и храброст да се она изгради. Финансијска одрживост данас представља један од највећих изазова за цивилно друштво у Србији. Организације су под сталним притиском: како обезбедити стабилно финансирање када окружење постаје све рестриктивније, када се приоритети донатора мењају и када један финансијски удар може угрозити сам опстанак организације?
Када смо почели да радимо са овим организацијама, установили смо да већина готово да није имала искуства са диверзификацијом прихода: crowdfunding кампањама, партнерствима са приватним сектором, донацијама грађана. А они који су за те канале чули били су скептични. И то с разлогом. Нису били сигурни да такви модели могу функционисати за организације попут њихових.
ACT је зато улагао у практичне капацитете – кроз обуке и интензивно индивидуално менторство. Јер само знање није довољно. Потребно је и самопоуздање. Оно што је уследило јесте нешто на шта сам заиста поносна: 90% организација које су покренуле crowdfunding кампање премашиле су своје првобитне циљеве прикупљања средстава. Организације које су раније готово у потпуности зависиле од једног донатора, са свега 1–2% прихода од грађана или компанија, повећале су тај удео на просечно око 15% за само две године. То није мала ствар. То је организација коју је теже ућуткати, теже финансијски угушити и теже натерати на аутоцензуру.
Отпорност у рестриктивном окружењу није само финансијска. Организације морају да прилагоде начин на који комуницирају, заговарају и јавно се позиционирају. То често значи да раде ствари које раније нису радиле – да разговарају са новом публиком, користе нове формате и учине свој рад видљивим на начине који превазилазе традиционално извештавање донаторима.
Али можда најважнији капацитет који смо приметили јесте способност изградње коалиција и мрежа. У простору где се грађанске слободе сужавају, ниједна организација не може себи приуштити да остане сама. Када се OCD повезују – између сектора и региона – оне показују снагу бројева. Показују солидарност. И стварају структуре које је много теже маргинализовати него појединачне организације које делују изоловано.
Оно што смо научили кроз шест година рада јесте да отпорност није урођена особина. Она се гради промишљено, уз подршку и кроз време. А организације које данас напредују јесу управо оне које су улагале у тај процес, чак и када је био непријатан. Нарочито када је био непријатан.
Учесници на радионици подржаној кроз ACT пројекат
2. Како локалне организације цивилног друштва и независни медији које подржава ACT јачају учешће грађана и поверење у демократске процесе на нивоу заједнице?
Један од најупорнијих изазова са којима се цивилно друштво суочава у Србији није само политички притисак, већ и наратив који га прати. Годинама су организације попут оних са којима радимо представљане у медијима под контролом власти као страни плаћеници, издајници, силе које раде против обичних људи. Тај наратив је намеран. И даље је снажан.
Међутим, током последње две године, како су грађански протести расли широм Србије, поверење у цивилно друштво кренуло је у другом смеру. Не зато што је тај наратив нестао, већ зато што су се OCD приближиле људима. Биле су присутне. И људи су то приметили.
Многе организације са којима ACT сарађује суштински су промениле начин комуникације. Удаљиле су се од језика донатора и приближиле језику заједница којима служе. Научиле су нове методе укључивања грађана, изашле међу људе и позвале их да учествују у њиховом раду, уместо да им само шаљу извештаје.
Поверење се такође гради деловањем у важним тренуцима. Када су људи током протеста били незаконито притварани, OCD су пружале правну помоћ. Када су демократски процеси почели да пропадају, управо су оне прве то јасно и јавно именовале. Таква присутност гради поверење које ниједан медијски наратив не може лако избрисати.
Резултати су опипљиви: више од 150.000 људи директно је имало користи од рада организација које подржава ACT. То су људи чије су животе дотакле организације које су биле уз њих, у њиховој заједници, онда када је то било најважније.
Оно чему данас сведочимо јесте спора, али стварна редефиниција значења цивилног друштва за обичне грађане. Оно постаје нешто чему се људи обраћају, чему верују и чему се све више прикључују.
Дискусија са неформалним еколошким групама подржана кроз ACT
3. У изразито поларизованом контексту, које практичне улазне тачке видите за обнову дијалога између цивилног друштва, медија и јавних институција, уз очување њихове независности?
Дозволите ми да најпре будем искрена о контексту. Простор за стварни дијалог између цивилног друштва и државних институција у Србији није се само сузио. У многим областима он је практично затворен. Јаз расте. Транспарентност опада. А за многе организације искуство формалног учешћа постало је вежба фрустрације, где је њихово присуство толерисано, али се њихови предлози игноришу.
Па ипак, OCD настављају да се појављују. Не из наивности, већ из принципа. Оно што видимо код организација са којима ACT ради јесте дубоко уверење да је поштовање правила важно, чак и када их они на власти не поштују. Да је место цивилног друштва за столом, не зато што је тај сто праведан, већ зато што постоје људи који у тој просторији немају ниједног другог представника. Жене које су преживеле насиље. Особе са инвалидитетом. Маргинализоване заједнице чији животи зависе од тога да ли је закон добро написан или лоше спроведен.
Те организације не могу себи да приуште да одустану, јер ни њихови корисници то не могу. Потребно им је да министарства одговоре. Потребно им је да закони функционишу. Зато остају укључене – не као партнери власти, већ као заговорници људи којима власт треба да служи.
А понекад упорност даје резултате. Тако је било и у случају избора нових чланова REM-а – Регулаторног тела за електронске медије Србије. Процес је био мањкав. Представници цивилног друштва нису били правилно изабрани у складу са прописима. Услови нису били фер. Али цивилно друштво је ипак остало укључено. И то упорно, принципијелно учешће спречило је потпуно институционално преузимање. Успорило је процес који би, без икаквог грађанског присуства, ишао много брже и много даље. То није победа. Али јесте одбрањена линија.
То је практична улазна тачка коју смо пронашли у високо поларизованим друштвима: бити присутан, остати принципијелан и учинити цену искључивања видљивом. Неће свака радна група дати резултате. Организације са којима радимо разумеју да њихова независност није угрожена ангажовањем. Она је угрожена повлачењем, нестајањем из процеса који обликују животе људи.
Обнова дијалога је дуготрајан процес. Захтева цивилно друштво које је довољно финансијски отпорно да не може бити купљено, довољно принципијелно да не може бити кооптирано и довољно повезано са заједницама да не може бити одбачено као неважно. Управо у то ACT улаже – и зато, чак и у оваквом окружењу, остајемо опрезно, тврдоглаво пуни наде.
