Како организације цивилног друштва могу да користе вештачку интелигенцију како би свој свакодневни рад учиниле ефикаснијим, а истовремено заштитиле људе, податке и вредности за које се залажу?
Ово је било једно од централних питања АКТ дана 2026, годишњег догађаја који окупља организације цивилног друштва из целе Србије, заједно са партнерима и Амбасадом Швајцарске у Србији, ради размене, учења и практичне сарадње о темама релевантним за сектор. Овогодишње издање окупило је око 60 учесника на дискусијама и практичним сесијама усмереним на вештачку интелигенцију и дигиталну безбедност.
За организације које често раде на осетљивим питањима и са рањивим групама и заједницама, AI и дигитална безбедност нису само техничко питање, већ суштински део одговорног и безбедног рада. Кроз ову конференцију, пројекат АКТ створио је простор за организације да истраже како могу да искористе могућности које нуде нове технологије, а да истовремено разумеју њихове ризике, ограничења и етичке импликације.
Од радозналости до практичне употребе
За многе организације питање више није да ли ће AI постати део њиховог рада, већ где заиста може да донесе вредност.
Неки задаци могу се релативно слободно обављати уз помоћ AI: припрема прве, несавршене верзије текста, преформулисање или скраћивање садржаја, промена тона, развијање наслова или питања за интервју, сумирање документа који је достављен алату, транскрибовање снимака уз људску редактуру, превођење материјала који неко из тима може да прегледа и организовање табела или листа.
Други задаци захтевају одређену особу задужену за проверу. То укључује кодирање одговора из анкета или интервјуа, сумирање закона и јавних политика, израду делова пројектних предлога, анализу медијског извештавања и, што је посебно важно, све што садржи бројке које ће се појавити у извештају. Материјал јасно дефинише организациону одговорност: без именоване особе задужене за проверу, ови задаци практично прелазе у категорију вишег ризика.
А постоје и задаци код којих AI не би требало користити на овај начин: правни савети и тумачење прописа, лични подаци и осетљиве околности корисника, чињенице и цитати који се не могу независно проверити, јавне изјаве без људске редактуре, сведочења корисника и процене људи као што су запослени, кандидати или корисници.
Ово организацијама даје користан начин да превазиђу једноставно питање да ли је AI технички способан да нешто уради и ставља их у први план употребе AI као епистемичких и етичких посредника између јавности, најрањивијих група и донатора.
Важније питање је:
Шта се дешава ако AI погреши или халуцинира?
Садржај који генерише AI може звучати уверљиво чак и када је нетачан. Штавише, највећа је вероватноћа да халуцинације остану непримећене управо онда када текст звучи најкохерентније. Објашњење за халуцинације и присуство пристрасности у садржају који генерише AI представља комбинацију упитног квалитета података (који, међутим, такође одражавају оно што ми сами остављамо на интернету) и потребе да људи буду део корективног механизма, иако су већ (прекарни) део процеса означавања тих података. За организације које раде са јавним информацијама, истраживањима, политикама, извештавањем и јавним заговарањем, ово чини проверу централним делом одговорне употребе AI.
Сесија је стога представила практичан приступ провери у пет корака, укључујући тражење од AI да наведе изворе за тврдње, проверу насумичних – а не само погодних – цитата у односу на оригинални извор и одбацивање резултата када провера открије фундаменталне проблеме.
Коначна одговорност остаје на особи: организација треба да зна ко је проверио садржај, шта је проверено и када.
Ово помера разговор са питања „Може ли AI ово да уради?“ на корисније организационо питање: „Који ниво људске контроле захтева овај задатак?“
Од индивидуалног експериментисања до организационих правила
Предложена минимална организациона политика за AI укључује шест основних елемената: јасну одговорност за садржај; интерно евидентирање где је AI коришћен; правила у вези са подацима; обавезну проверу бројки, цитата и правних тврдњи; кратку листу одобрених алата; и обуку уместо потпуне забране.
Ова последња тачка је посебно релевантна за организације цивилног друштва.
Потпуна забрана AI не спречава нужно његову употребу. Уместо тога, може да подстакне експериментисање путем приватних налога и алата над којима организација има мању видљивост или контролу.
Алтернатива је стварање окружења у којем запослени разумеју који алати могу да се користе, са којом врстом информација, за које задатке и уз који ниво прегледа.
Заштита података је део одговорне употребе AI
За организације које раде са корисницима, партнерима и заједницама, питање заштите података неодвојиво је од AI.
Материјал са АКТ дана посебно истиче да лични подаци корисника и необјављени подаци који припадају партнерима не би требало да се уносе у комерцијалне AI алате, у складу са оквиром за заштиту података у Србији.
Овде се AI писменост сусреће са дигиталном безбедношћу.
Коришћење софистицираног алата не чини процес одговорним ако информације унете у њега стварају нови ризик за људе или организације којима сектор цивилног друштва покушава да пружи подршку.
Радионице које су уследиле надовезале су се на Вањину презентацију, пружајући дубље разумевање AI и истражујући његову практичну примену у стратешкој употреби, писању и реализацији пројеката, као и у комуникацијама и раду на досезању јавности.
Ове практичне смернице помогле су учесницима да боље разумеју где AI може да подржи њихов рад, а где људско расуђивање остаје неопходно. Поред могућности и ризика повезаних са AI, АКТ дани су истражили и још једну кључну тему за организације цивилног друштва: дигиталну безбедност.
Дигитална безбедност је део истог разговора
AI је био само једна страна програма АКТ дана. Друга је била дигитална безбедност.
Учесници су истраживали практичне ризике дигиталне безбедности који погађају организације цивилног друштва, укључујући phishing, циљане нападе и друге облике дигиталних претњи.
Дискусије су повезале дигиталну безбедност са приватношћу, дигиталним правима и способношћу организација да безбедно наставе свој рад.
Учесници су подстакнути да о безбедности размишљају кроз практична питања:
Шта желимо да заштитимо? Од кога? Колико је претња вероватна? Какве су последице ако заштита не успе? И који ниво заштите реално можемо да одржавамо?
Шира поука била је да дигиталну безбедност не треба третирати само као индивидуалну одговорност. Организацијама су потребни протоколи, знање и култура у којој људи знају шта треба да ураде када нешто крене по злу.
Учење кроз рад
Током радионица нагласак је био на практичној примени, а не на технологији ради саме технологије.
Учесници су радили са AI алатима, мапирали сопствене процесе, тестирали потенцијалне случајеве употребе и разматрали границе аутоматизације. Истраживали су како технологија може да подржи комуникацију, управљање пројектима и друге свакодневне организационе процесе, истовремено разматрајући ризике који прате ове могућности.
Овај практични приступ помогао је да се разговор о AI спусти са нивоа апстрактних технолошких промена на реалност свакодневног рада цивилног друштва:
Шта можемо да делегирамо? Шта треба проверити? Које податке никада не треба уносити? И где особа мора да остане одговорна?
Шта носимо кући?
Можда најважнији резултат ова два дана није био одређени алат или prompt, већ другачији начин приступа технологији.
За организације цивилног друштва, одговорна употреба AI захтева најмање три ствари:
- Практично знање – разумевање шта AI реално може, а шта не може да уради;
- Организациона правила – договор о томе који алати и подаци могу да се користе и ко је одговоран за проверу резултата;
- Дигиталну безбедност – заштиту људи, информација и комуникационих канала у све дигиталнијем радном окружењу.
Дискусије током АКТ дана показале су да експериментисање и одговорност не морају бити супротности. Организације могу да истражују нове технологије, истовремено постављајући јасне границе у погледу података, провере и људског доношења одлука.
И можда је најједноставнији принцип који треба понети назад у канцеларију управо онај из материјала са АКТ дана: „Када текст звучи најбоље, проверите га.“
На крају, питање није да ли ће AI променити начин на који цивилно друштво ради.
Питање је како ће организације цивилног друштва одлучити да га користе и које ће принципе понети са собом док то буду чиниле.
О ауторкама:
Горана Радовановић
Профил Горане Радовановић на сајту Helvetas-а
Вања Суботић била је једна од кључних говорница на конференцији АКТ дани 2026. Она је научна сарадница на Институту за филозофију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Њено докторско истраживање било је усмерено на језичку компетенцију и нови емпиризам у науци и филозофији, са посебним нагласком на филозофију AI, лингвистику и когницију.
